Me­đu stra­ni­ca­ma knji­ge „Bo­kelj­ski pi­lo­ti – ti­vat­ski ba­sti­on va­zdu­ho­plov­stva“ auto­ra Vu­ko­sa­va Vu­la Ba­le­vi­ća, ko­je je ne­dav­no iza­šla iz štam­pe u iz­da­nju Ma­ti­ce Bo­ke, na­la­zi se pri­po­vi­jest o pi­lo­tu An­to­nu Đu­ra­no­vi­ću pr­vom uprav­ni­ku ti­vat­skog aero­dro­ma. Pred­rat­ni Be­o­grad 1934. go­di­ne bio je za­di­vljen dje­lo­va­njem ne­po­zna­tog avi­ja­ti­ča­ra ko­ji je avi­o­nom „Po­tez“ Ju­go­slo­ven­ske kra­ljev­ske avi­ja­ci­je pro­le­tio is­pod no­vog mo­sta na Sa­vi, da­nas po­zna­tog kao Bran­kov most. Za ko­man­da­ma va­zdu­ho­plo­va bio je mla­di po­ruč­nik Kra­ljev­skke avi­ja­ci­je Ko­to­ra­nin An­ton Đu­ra­no­vić, ko­ji je ovom akro­ba­ci­jom na­ja­vio če­lič­nu hra­brost i ne­sva­ki­da­šnji ži­vot­ni put.
Po­sli­je za­vr­še­ne Sred­nje ško­le u Ko­to­ru, upi­sao se na Po­mor­sko-va­zdu­ho­plov­nu ško­lu u Di­vu­lja­ma kod Spli­ta za voj­nu avi­ja­ci­ju. Atlet­ski raz­vi­jen mo­mak, zdra­vog ti­je­la i du­ha br­zo je sa­vla­dao obu­ku. Već 1933. go­di­ne po­stao je pi­lot lo­vac – po­ruč­nik rat­ne avi­ja­ci­je. Bio je naj­pri­je pi­lot lov­ca avi­o­na „Po­tez“ i „Bre­ga“ u ze­mun­skoj aero- zo­ni, a po­tom hi­dro­pla­na u Kum­bo­ru. Ta­mo je Đu­ra­no­vi­ća do­pa­lo da upra­vlja mo­der­nim fran­cu­skim hi­dro­a­vi­o­ni­ma ti­pa „Zmaj fi­zir J“. Upra­vo tim avi­o­nom je 1936. go­di­ne to­kom jed­ne voj­ne vje­žbe pri­nud­no sle­tio je u vi­no­gra­de usred Ti­vat­skog po­lja, na ko­ji­ma će tri­de­se­tak go­di­na ka­sni­je bi­ti iz­gra­đe­no le­ti­li­šte či­ji će on bi­ti pr­vi di­rek­tor!
U april­skom ra­tu do­šlo je do ra­su­la Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je. Dio nje­nog voj­nog va­zdu­ho­plov­stva, onaj sa ze­mun­skog i ba­nja­luč­kog aero­dro­ma, li­stom je pre­ve­den u no­vo­o­sno­va­no Zra­ko­plov­stvo NDH. U tim re­do­vi­ma je zbro­jan i An­ton Đu­ra­no­vić, po­put Fra­nja Klu­za, Ru­dija Ča­jev­ca, Be­pa Kr­kle­ca, Zi­na Ta­nje­vi­ća i dru­gih.
An­tun Đu­ra­no­vić je bio pri­mo­ran da za­du­ži no­vi nje­mač­ki lo­vac. Raz­mi­šljao je da na­pu­sti avi­ja­ci­ju, ali je od­lu­čio da pri­hva­ti pi­lo­ti­ra­nje rat­nim avi­o­nom ali da pri tom iz­bjeg­ne bom­bar­do­va­nje ci­lje­va par­ti­zan­skih ko­lo­na i go­lo­ru­kog na­ro­da.
Sa­bo­ti­rao je na­re­đe­no ga­đa­nje ci­lje­va na ze­mlji, sma­tra­ju­ći ne­hu­ma­nim da iz va­zdu­ha bom­bar­du­je ne­du­žne lju­de, star­ce i dje­cu, pa ma­kar iz­gu­bio i svoj ži­vot. Po­sli­je dva­de­se­tak da­na nad­li­je­ta­nja nad par­ti­zan­skom te­ri­to­ri­jom iz­nad Ko­za­re i Pri­je­do­ra, u Zra­ko­plov­noj ko­man­di je pri­mi­je­će­no da je nje­gov uči­nak pri­lič­no ja­lov i oka­rak­te­ri­san je kao „sla­bić“. Smi­je­njen je i od pi­lo­ta iz eska­dri­le ismi­jan i jav­no po­ni­žen, a po­tom pot­pu­no is­klju­čen iz avi­ja­ci­je. Is­klju­čen iz slu­žbe, pre­pu­šten sa­mom se­bi, Đu­ra­no­vić u Za­gre­bu, 1942. su­sre­će ne­ke dru­go­ve ko­ji ga sa­vje­tu­ju da osta­ne u NDH pri Ško­li za ci­vil­nu za­šti­tu. Pi­tom­ci­ma ove ško­le otvo­re­na su vra­ta u svim usta­škim nad­le­štvi­ma do naj­ve­ćeg ran­ga. Đu­ra­no­vić je zna­lač­ki stvo­rio kon­takt sa za­gre­bač­kim ko­mu­ni­sti­ma i ostva­ri­la mu se dav­na­šnja že­lja da bu­de u ve­zi sa par­ti­za­ni­ma. Za­hva­lju­ju­ći pri­ku­plja­nju ko­ri­snih po­da­ta­ka iz ge­ne­ral­šta­ba, plan­skih do­ku­me­na­ta ko­je je pot­pi­si­vao Kva­ter­nik ili vr­hu­ška Ge­sta­poa, i pro­sle­đi­va­nja par­ti­za­ni­ma na slo­bod­noj te­ri­to­ri­ji, Đu­ra­no­vić je po­stao vr­sni par­ti­zan­ski oba­ve­šta­jac, je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih u cen­tru NDH i Ge­sta­poa to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta.
Za­hva­lju­ju­ći po­da­ci­ma o kre­ta­nju i sna­zi usta­ških, nje­mač­kih, ita­li­jan­skih i do­mo­bran­skih je­di­ni­ca, či­ji je cilj bio uni­šte­nje par­ti­zan­skih upo­ri­šta, po­gi­bi­ju je iz­bje­glo hi­lja­de bo­ra­ca NOB-a i go­lo­ru­ki na­rod. To je ge­ne­ral­štab­ne ofi­ci­re NDH i ge­sta­pov­ce do­vo­di­lo do oča­ja­nja-za­vla­da­la bi pra­va po­met­nja-usta­ške gla­ve­ši­ne su se hva­ta­le za gla­vu a umo­vi Hi­tle­ro­vih age­na­ta zlo­či­nač­ki tra­ga­li za iz­vo­rom iz ko­ga par­ti­za­ni do­bi­ja­ju sve „na dla­nu“.
Po­čet­kom no­vem­bra 1942. Bo­ško­vi­će­va uli­ca na Zri­njev­cu u ko­joj je sta­no­vao pri­kri­ve­ni par­ti­zan­ski oba­ve­šta­jac An­tun Đu­ra­no­vić blo­ki­ra­na je agen­ti­ma spe­ci­jal­ne si­gur­no­sne slu­žbe po­glav­ni­ka. An­tun je za­te­čen na spa­va­nju i po na­lo­gu ko­ji je, ka­ko mu je sa­op­šte­no, pot­pi­sao lič­no Pa­ve­lić, od­mah je ve­zan lan­ci­ma i pod stro­gom kon­tro­lom spro­ve­den pre­ma Pe­tri­če­vi­će­voj uli­ci u zlo­gla­sne oda­je za mu­če­nje, ali je Đu­ra­no­vić u naj­ve­ćim mu­ka­ma ostao čvrst i po­sao je­dan od ri­jet­kih ko­ji je pre­ži­vio pa­kao u NDH za­tvo­ri­ma od po­čet­ka no­vem­bra 1942. do sre­di­ne ok­to­bra 1943. go­di­ne. Ka­da se ras­pa­da Pa­ve­li­će­va NDH, 1944.go­di­ne, Đu­ra­no­vić je iz­lo­mlje­nog ti­je­la, ne­čuj­no i ti­ho „do­pu­zao” do oslo­bo­đe­nog Ko­to­ra.
Đu­ra­no­vić je od 1948. pri­hva­ćen u Re­mont­ni za­vod „Sa­va Ko­va­če­vić“, i do kra­ja 1956. oba­vljao je po­slo­ve na­čel­ni­ka po­mor­sko-tran­sport­nog od­sje­ka. Me­đu­tim, kao ka­pe­tan avi­ja­ci­je bio je po­tre­ban ti­vat­skom trav­na­tom le­ti­li­štu i po­sta­vljen je kra­jem 1956.go­di­ne, za pr­vog nje­go­vog uprav­ni­ka. Na tim po­slo­vi­ma je ostao do 1963. go­di­ne, uz oba­vlja­nje po­slo­va še­fa aero­drom­ske kon­tro­le le­tje­nja.
Ž.K.


Od po­do­zri­vih po­gle­da do re­ha­bi­li­ta­ci­je

Po­sli­je oslo­bo­đe­nja u nje­go­vom rod­nom gra­du upu­ću­ju mu se neo­bja­šnji­vi po­do­zri­vi po­gle­di, lju­di sum­nja­ju u nje­go­vu ne­ja­snu pro­šlost, i neo­če­ki­va­no po­či­nje – nje­go­vo po­nov­no stra­da­nje.
Me­đu ko­tor­skim pr­vo­bor­ci­ma ta­da je bi­la pri­sut­na sa­mo­volj­na kva­li­fi­ka­ci­ja da je Đu­ra­no­vić u to­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta bio „ NDH po­lo­žaj­nik“. Ta­kva pre­su­da je sta­vlje­na pod pe­čat stro­go po­vjer­lji­vo i ona se ni­je mo­gla iz­mi­je­ni­ti ili bri­sa­ti. Đu­ra­no­vi­ću je je­di­no pre­o­sta­lo do­ka­zi­va­nje sa te­škim po­slje­di­ca­ma.
An­tu­no­vi dru­go­vi sa ro­bi­ja­ške kla­ni­ce, ko­mu­ni­sti iz Za­gre­ba, od ko­ji su mno­gi ka­sni­je pro­gla­še­ni za na­rod­ne he­ro­je, sa­zna­li su za sumnjičenje Đu­ra­no­vi­ća i do­pu­to­va­li u Ko­tor da „ne­vjer­nim To­ma­ma“ do­ka­žu su­prot­no. Pot­pi­sa­li su svje­do­če­nje o An­tu­no­vom pa­klu i pro­sli­je­di­li su „na zna­nje ko­tor­skoj, cr­no­gor­skoj i sa­ve­znoj Ud­bi“ zbog če­ga je do­šlo do ne­kog po­volj­ni­jeg pre­o­kre­ta. Me­đu­tim, i da­lje su se „dru­go­vi“ iz Mje­snog od­bo­ra Ko­to­ra pre­ma Đu­ra­no­vi­ću po­na­ša­li hlad­no i kraj­nje opre­zno.
Ko­nač­no, po­čet­kom pe­de­se­tih go­di­na na­kon jav­no pu­bli­ko­va­nih do­ka­za o pa­tri­ot­skoj ulo­zi An­tu­na Đu­ra­no­vi­ća u pred­rat­nim i rat­nim go­di­na­ma Dru­gog svjet­skog ra­ta, he­roj bi­va re­ha­bi­li­to­van.


Tra­gič­na odi­se­ja ne­po­ko­le­blji­vog Ju­go­slo­ve­na

U felj­to­nu ti­vat­skog pu­bli­ci­ste Špi­ra Ra­če­te pod na­slo­vom „Par­ti­zan­ski oba­vje­šta­jac“ ko­ji je ob­ja­vljen u tri na­stav­ka de­cem­bra 1962. go­di­ne, opi­sa­na je tra­gič­na odi­se­ja ovog hra­brog do­bro­tvo­ra ko­ji ni­ka­da ni­je po­stao član Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je, ali je za­uz­vrat bio ne­po­ko­lje­blji­vi Ju­go­slo­ven i svoj mla­di ži­vot je po­nu­dio za ide­je ju­go­slo­ven­skog za­jed­ni­štva.
Ju­re Sti­pan,ča­snik NDH i voj­nik Ti­to­ve Ju­go­sla­vi­je, na stra­ni­ca­ma svog „Dnev­ni­ka – od 41-43“ opi­su­je An­tu­na Đu­ra­no­vi­ća, Cr­no­gor­ca iz Ko­to­ra ko­ji je tokom bo­rav­ka u Za­gre­bu to­kom 1941. i 1942. go­di­ne svo­jim oba­vje­štaj­nim umi­je­ćem nad­mu­drio sve Hi­tle­ro­ve vi­so­ke kon­tro­o­ba­vještaj­ne ofi­ci­re i do­la­zio u po­sjed dra­go­cje­nih po­da­ta­ka iz glav­nog šta­ba Ge­sta­poa i slao ih par­ti­za­ni­ma.